kada telo govori

Ko sam ja?

Ako bih morala da opišem sebe u nekoliko reči, rekla bih jednostavna i prirodna. Ne trudim se da budem nešto što nisam. Birala sam da budem dosledna sebi, čak i kada je to značilo sporiji put.
Nikada nisam volela da se predstavljam kroz zvanja. Uvek sam imala osećaj da me titule sužavaju. Jer ja nisam samo ono što radim.
Ja sam, pre svega prirodnjak. To nije nešto što sam odlučila da budem. To je nešto što jesam od malena. U prirodi sam uvek osećala nešto poznato, kao da pripadam tom ritmu. Priroda ima ogromno mesto u mom životu, naučila me je više nego bilo koja knjiga. Naučila me je da ništa ne raste na silu i da svaka promena ima svoje vreme. Da sporost nije slabost, već mudrost. Da se regeneracija dešava kada postoji mir. Tako i živim.

Sve to je oblikovalo moj rad koji nikada nisam doživljavala kao posao. Više kao produžetak sopstvenog bića. Nešto što je raslo zajedno sa mnom, kroz godine, kroz iskustva i kroz pitanja na koja nisam uvek imala brze odgovore. Kada me pitaju ko sam, najlakše bi bilo da kažem terapeut, edukator, autor masaža, neko sa iskustvom od mnogo godina rada sa telom, ali to je samo spoljašnji sloj ja sam neko ko veruje da telo pamti sve i da dodir kada je svestan može da vrati čoveka sebi.

Moj put nije počeo iz ambicije već iz radoznalosti. Uvek me je zanimalo ono što se ne vidi, a oseća se. Telo mi je uvek bilo iskrenije od reči i tako sam počela da učim. Ne samo tehnike, već posmatranje, slušanje, prisustvo. Danas sam žena sa iskustvom. Sa godinama rada iza sebe sa sopstvenim metodama i masažama koje nisu samo protokol one su susreti. Holistički tretmani, rituali, masaža lica i glave, autorski pristupi koje sam razvijala godinama sve to nosi moj potpis, ali ne u smislu ega više u smislu integriteta. U mom prostoru nema žurbe i nametanja. Moj rad je tih jer verujem da telo treba da se oseti bezbedno da bi moglo da se promeni. Možda je to moja najveća snaga.

Ne pišem o telu samo kao terapeut. Pišem iz sopstvenog iskustva. Prošla sam kroz faze preispitivanja, umora, unutrašnjih lomova. Kroz sve to telo je bilo moj kompas. Kada nisam slušala sebe, telo je zatezalo. Kada sam se vraćala sebi, telo je omekšavalo. Taj lični put mi daje dubinu u radu. Jer ne govorim iz teorije govorim iz doživljaja. Zato su moji tekstovi deo mog rada „Dnevnik tela“ nije marketing. To je produžetak mog unutrašnjeg dijaloga. Pisanje mi pomaže da osvestim ono što pod rukama već znam.

Na kraju
Za mene je rad sa ljudima mnogo više od tehnike. To je odnos u kojem terapeut mora ostati profesionalan, stabilan i iskren u svom pristupu. Jer kada postoji poštovanje, granice i odgovornost, prostor terapije postaje mesto gde se ljudi mogu osećati sigurno. A sigurnost je uvek prvi korak ka opuštanju, promeni i unutrašnjem miru.