Postoji razlika između odustajanja i odluke da više ne ideš protiv sebe
Postoji jedna rečenica koju slušamo gotovo ceo život. “Nemoj da odustaješ.”
Izgovaraju je roditelji, profesori, treneri, prijatelji. Kasnije je čujemo od motivacionih govornika, uspešnih ljudi, poslovnih savetnika. Kao da je odustajanje postalo najveći greh koji čovek može da učini. Godinama sam i sama verovala u to. Verovala sam da su uporni ljudi oni koji uvek ostanu, koji izdrže, koji stisnu zube, koji pronađu još malo snage kada je više nemaju. Danas više nisam sigurna. Ne zato što mislim da upornost nije vredna, naprotiv, ali sam kroz godine rada naučila da postoji trenutak kada upornost prestane da bude vrlina i postane nasilje nad sobom.
Kao terapeut često posmatram telo mnogo pre nego što počnem masažu. Ne gledam samo držanje. Ne tražim samo bolna mesta. Posmatram način na koji čovek ulazi u prostoriju, kako diše, kako spušta ramena, kako seda, kako pruža ruku. Telo govori mnogo ranije nego što izgovorimo prvu rečenicu.
Nekada mi ljudi kažu: “Ni sama ne znam zašto sam toliko umorna.” A telo već zna. Nekada kažu: “Sve je u redu,” a vilica je toliko stegnuta da jedva pronalazim mišić koji nije pod tenzijom. Nekada tvrde da ih ništa posebno ne opterećuje, ali vrat govori drugačije, a ramena još glasnije. Nije telo ono koje laže. Mi smo ti koji smo naučili da ga ubedimo da još malo izdrži.
Mislim da smo pogrešno razumeli snagu. Od malih nogu učili su nas da je snažan onaj koji ne odustaje. Retko nas je neko učio da je snažan i onaj koji ume da kaže: “Dosta.” Ta reč često zvuči kao poraz, a možda je upravo početak poštovanja prema sebi.
Koliko puta ostanemo u odnosima koji su odavno prestali da nas hrane? Koliko puta ostanemo na poslu koji nas svakodnevno iscrpljuje? Koliko puta nastavimo da dokazujemo svoju vrednost ljudima koji je nikada neće videti? Ne zato što želimo, nego zato što se plašimo da će neko reći da smo odustali. Telo ne razume ponos, ego, ne razume tuđe mišljenje. Razume samo ravnotežu. Kada je predugo nema, počinje da traži pažnju. U početku veoma tiho. Umor, nesanica, povremena glavobolja, napetost u vratu, stegnuta vilica. Mi tada uglavnom kažemo: “Proći će.” I nastavimo. Telo se ponovo oglasi ali ovog puta malo glasnije. Mi popijemo tabletu, odemo na vikend, kupimo nešto lepo, promenimo frizuru. I na trenutak bude lakše ali ne zato što je problem nestao nego zato što smo ga ponovo utišali. Koliko puta možemo tako? Ne znam ali znam da telo ima neverovatno strpljenje. Mnogo više nego što mislimo.
Priroda me je tome naučila bolje nego bilo koja knjiga. Nikada nisam videla drvo koje se grčevito drži svakog lista. Kada dođe vreme, ono ih pusti. Ne zato što je slabo nego zato što zna da bi ih zadržavanjem ugrozilo sopstveni opstanak. Nama je puštanje mnogo teže. Mi se vezujemo za predstavu o tome kakvi bi trebalo da budemo. Za planove koje smo napravili pre deset godina. Za ljude koji su se odavno promenili. Za verzije sebe koje više ne postoje. I onda se jednog dana probudimo umorni, ne zato što mnogo radimo nego zato što mnogo energije trošimo pokušavajući da održimo nešto što je odavno završeno.
Mislim da postoji velika razlika između odustajanja i prestanka borbe protiv sebe.
Odustajanje iz straha ostavlja gorčinu ali odluka da više ne ideš protiv sebe donosi mir. Možda ne odmah. Možda prvo donese osećaj krivice. Jer naučeni smo da sebe uvek stavimo na drugo mesto ali posle toga, dogodi se nešto neobično. Telo počne drugačije da diše, ramena više nisu toliko visoko, vilica popusti. Kao da organizam konačno shvati da više ne mora da vodi bitku koju nikada nije ni želeo.
U svom poslu često dodirujem mišiće koji godinama nose napetost. Nekada ljudi kažu: “Nisam ni znao da me tu boli.” Ta rečenica me uvek podseti koliko smo sposobni da se naviknemo na sopstveni grč. Isto radimo i u životu. Naviknemo se na odnose koji bole, na posao koji iscrpljuje, na rečenice koje nas umanjuju, na osećaj da stalno moramo još. Toliko se naviknemo da počnemo da mislimo kako je to normalno, a nije. Telo se nikada ne navikne, samo prestane da nas upozorava tiho.
Možda najveća hrabrost nije nastaviti. Možda je najveća hrabrost stati dovoljno dugo da sebi postavimo jedno jednostavno pitanje. “Da li ovo radim zato što to zaista želim… ili zato što se plašim da će neko pomisliti da sam odustala?”
Odgovor retko stigne odmah ali kada stigne, telo ga uglavnom već odavno zna. I možda upravo zato verujem da postoji ogromna razlika između odustajanja i odluke da više ne ideš protiv sebe. Odustajanje nas udaljava od onoga što želimo ali prestanak borbe protiv sebe često bude prvi korak ka životu u kojem više ne moramo da dokazujemo koliko možemo da izdržimo. Jer čovek ne raste samo onda kada istraje. Nekada najviše poraste onda kada prvi put mirno kaže: “Ovo više nije moj put.” I bez ljutnje i dokazivanja, bez potrebe da ga svi razumeju. Samo sa tihim osećajem da je, posle dugo vremena, izabrao da bude na svojoj strani. To možda spolja ne izgleda kao velika pobeda ali telo je prepozna.
Od svih pobeda koje možemo da ostvarimo u životu, možda je upravo ta najtiša. I najvažnija.
All rights reserved: Ljiljana Šijan