UVOD
Telo kao polje ravnoteže
Ako pogledamo celo telo videćemo jednu zajedničku temu. Balans. Između držanja i puštanja, između kontrole i poverenja.
Većina ljudi živi u jednom ekstremu ili pokušavamo da kontrolišemo sve ili potpuno odustanemo, ali telo ne funkcioniše tako. Kontrola je često odgovor na strah. Kada se plašimo gubitka, pokušavamo da držimo, kada se plašimo promene, ukočimo se, kada se plašimo bola, zatvaramo se. Telo tada postaje kruto, stegnuta vilica, zaključana kolena, uvučen stomak, ukočena leđa. To je sistem u pripravnosti, ali kontrola iscrpljuje.
Postavi sebi pitanje, da li mi je telo češće napeto ili opušteno? Ako je stalno napeto, verovatno pokušavaš da kontrolišeš previše, ako je potpuno mlitavo i bez energije, možda si prešla u odustajanje. Balans je između. To je sposobnost da reaguješ ali ne iz panike.
Radila sam sa ljudima koji su bili ekstremno kontrolisani, perfekcionisti, uvek korak ispred, njihovo telo je bilo kao oklop. Kada su prvi put dozvolili sebi da ne drže sve, pojavile su se suze, jer ispod kontrole je često umor. Sa druge strane, radila sam sa onima koji su odustali. Nisu verovali da imaju uticaj, njihovo telo je bilo spušteno i bez tonusa.
Zatvori oči na trenutak. Udahni, izdahni, zapitaj se: Šta danas pokušavam previše da kontrolišem? Gde bi mogla da dozvolim malo više poverenja? Ne moraš odmah da promeniš sve. Dovoljno je da primetiš.
Telo je polje ravnoteže, ako ga slušamo ono nas stalno vraća u sredinu. Ne u rigidnost, ne u pasivnost, već u živu, svesnu stabilnost. Kontrola daje iluziju sigurnosti. Poverenje daje unutrašnji mir, a između ta dva nalazi se zrela snaga.
Telo kao mapa
Telo nikada ne laže. Svaki bol, svaka napetost, svaki zgrčeni mišić, svaki dah sve je to poruka. Za mene, telo je mapa i kao svaka mapa ono priča priču. Priču o prošlosti, sadašnjosti, strahovima, željama, uverenjima i snazi koju često zaboravljamo da imamo. Kada radim sa klijentima, to ne vidim samo kroz dodir, vidim kroz miris prostora, zvuk disanja, sitne pokrete očiju i ramena. Svaka osoba dolazi sa sopstvenom mapom delom koje je vidljivo i delom koje je skrivano.
Dodir
Dodir ne laže, dodir komunicira kada reči nisu dovoljne, dodir vraća telo u svesnost, dodir podseća da smo prisutni, da smo podržani, da možemo da pustimo. Kroz dodir klijenta, kroz sopstvenu ruku, ja čitam mapu tela, ali ne samo da čitam, telo me uči, otkriva mi, vodi me. Svaki mišić, svaka zgrčena nit, svaka otvorena zona to je priča i dok učim da čitam te priče, učim i ja sama.
Svaka bol ima priču
Sećam se jedne klijentkinje, srednjih godina, koja je došla zbog bolova u gornjem delu leđa. Na prvi pogled, sve je izgledalo „obično“ – stresan posao, mnogo sati ispred računara, ali dok sam osluškivala njeno telo,otkrila sam slojeve priče koji nisu bili izgovoreni. Njena ramena su bila podignuta, grč u mišićima gotovo nepomičan, ali ruke su otkrivale suptilnu tenziju kao da telo šapće: “Nosim odgovornost koju ne delim. Nosim prošlost koju ne priznajem.” Telo je govorilo njena usta nisu. I kroz dodir, kroz nežan pritisak i lagano razrađivanje, počeli smo da oslobađamo blokadu. Ne samo mišićnu, već i energetsku, a svaki pokret je bio deo čitanja mape.
All rights reserved: Ljiljana Šijan