Stopala – odnos sa zemljom i gde zaista stojimo u svom životu
Postoje delovi tela koje najviše koristimo, a najmanje osećamo. Stopala su jedan od njih. Ona nas nose kroz dane, kroz obaveze, kroz odluke, kroz umor i kroz radost. Gotovo uvek su poslednja kojima posvetimo pažnju, kao da su tu samo da izdrže. Kao da je njihova uloga da nose bez pitanja, ali kada zastanemo i zaista ih osetimo, otvara se jedan potpuno drugačiji prostor.
Stopala su naš prvi fizički kontakt sa zemljom. Kroz njih osećamo oslonac, stabilnost, pripadnost prostoru u kojem se nalazimo. Kada su stopala prisutna, kada ih osećamo, telo dobija poruku: „Tu sam.“ Na zemlji sam. Imam oslonac.“ ali kada nismo u kontaktu sa njima kao da nismo u potpunosti ni u svom telu.
U savremenom ritmu života, često živimo „gore“. U mislima, planovima, brigama, telo ostaje dole ali pažnja nije tu. Tada stopala postaju samo funkcija. Hodamo ali ne osećamo. Krećemo se ali nismo prisutni. To stvara suptilan osećaj nestabilnosti kao da stalno negde „lebdiš“, a ne stojiš čvrsto.
Sigurnost nije samo spoljašnja okolnost, ona je i unutrašnji osećaj, a taj osećaj ima svoje mesto u telu, često, upravo u stopalima. Kada osoba nema osećaj sigurnosti, to se može videti u hodu. Korak je nesiguran, težina se ne spušta u potpunosti. Telo kao da se zadržava, kao da ne veruje podlozi i tada shvatim rad na sigurnosti ne počinje samo u mislima, počinje u telu.
Postoji jedno pitanje koje se ne postavlja rečima, ali se vidi u telu: „Gde stojim?“ Ne fizički već životno. Da li stojim stabilno u svojim odlukama? Da li sam u kontaktu sa sobom? Da li bežim ili ostajem? Stopala često znaju odgovor pre nego što ga um formuliše.
U radu sa klijentima često primetim da ljudi ne spuštaju punu težinu u stopala. Kao da stalno drže deo sebe „gore“. To može biti nesvesno, ali telo govori: „Ne osećam se potpuno sigurno da se prepustim.“ i tada ne radim samo na stopalima, radim i na poverenju i na postepenom vraćanju osećaja da je u redu biti tu.
Kada počnem da radim na stopalima, uvek usporim, tu nema žurbe. Dlanovi se spuštaju tiho pokreti su spori, pritisak pažljiv, jer stopala reaguju na iskrenost. Ako je dodir brz i mehanički, zatvaraju se, a ako je prisutan, počinju da odgovaraju i tada se dešava nešto zanimljivo, Cela osoba počinje da se opušta. Ne samo stopala već i celo telo.
Zanimljivo je koliko su stopala povezana sa granicama. Kada smo stabilni, lakše kažemo „da“ i „ne“. Kada smo nesigurni, granice postaju nejasne. Telo to oseća i zato rad na stopalima često utiče i na odnos prema drugima.
Način na koji hodamo počinje u stopalima. Ako su stopala ukočena, hod je napet, a ako su opuštena, hod je prirodan. Ono što je još važnije hod odražava naš odnos prema životu. Da li žurimo? Da li bežimo? Da li idemo sa poverenjem? Stopala nose te odgovore.
Postoje dani kada osećam da sam „rasuta“. Kada sam u mislima više nego u telu. Tada znam šta mi treba. Ne komplikujem, stanem bosa, osetim zemlju, pod, osetim težinu tela i samo ostanem tu nekoliko trenutaka bez potrebe da nešto menjam i vrlo brzo nešto se vrati. Tišina, stabilnost, prisutnost.
Kako starimo, često se govori o zdravlju, o pokretu, o dugovečnosti, ali retko se govori o osećaju oslonca. Upravo taj osećaj pravi razliku, ne samo u telu, već i u načinu na koji živimo, jer stopala nisu samo deo tela ona su naš temelj. Način na koji stojimo, način na koji idemo kroz život. Kroz njih učimo stabilnost, prisutnost, poverenje i možda najvažnije učimo da budemo ovde, ne negde drugo, ne kasnije, ne kada se sve reši, već sada, ovde, na zemlji, u svom telu i u tom jednostavnom, ali dubokom kontaktu počinje osećaj sigurnosti koji ne zavisi od spoljašnjih okolnosti, već od toga da znamo gde stojimo i da tu možemo da ostanemo.
Ne mora sve biti komplikovano. Ponekad je dovoljno: hodati sporije, osetiti svaki korak, stajati bos nekoliko minuta i obratiti pažnju na kontakt sa zemljom. To su male stvari ali imaju dubok efekat.
All rights reserved: Ljiljana Šijan