Slatkiši sa drveća

Ponekad pomislim koliko je priroda zapravo jednostavna. Daje nam ono što joj treba vreme da stvori. Voće različitih boja, mirisa, tekstura i ukusa. A mi smo od svega toga uspeli da napravimo nešto mnogo komplikovanije. Napravili smo posebne police za slatkiše. Posebne prodavnice, posebne trenutke u danu kada „sme“ nešto slatko. Napravili smo čokoladice koje se reklamiraju kao nagrada. Kolače koji se vezuju za utehu. Sladoled koji nas vraća u detinjstvo. I onda smo počeli da verujemo da je slatko nešto što dolazi u šarenom pakovanju. A zapravo… Neki od najlepših slatkiša na ovom svetu rastu na drvetu. I ne treba im reklama. Ne treba im ambalaža, dugačak spisak sastojaka. Samo im treba da sazru.

Kada sam bila mala, voće mi nikada nije izgledalo kao nešto posebno zdravo ili posebno važno. Bilo je jednostavno tu. Jabuka koju ubereš, šljiva koju opereš, trešnja koju jedeš jednu po jednu, pa ti na kraju ruke budu crvene. Smokva koju otvoriš prstima i iznenadiš se koliko je unutra zapravo malo voća, a koliko je sve zajedno slatko. Nismo tada razmišljali o kalorijama. Nismo računali koliko grama šećera ima jedna kruška. Nismo pravili tabelu nutritivnih vrednosti. Jeli smo i uživali.

Možda smo tada bili bliži hrani nego danas. Danas često jedemo dok radimo nešto drugo. Dok gledamo telefon, dok odgovaramo na poruke, dok vozimo, dok razgovaramo. Ponekad čak ni ne primetimo šta smo pojeli. A onda kažemo da nam nedostaje zadovoljstvo. Možda nam ponekad ne nedostaje još hrane. Možda nam nedostaje da je zaista osetimo. Da čujemo kako jabuka puca pod zubima. Da osetimo miris zrele breskve pre nego što je zagrizemo. Da primetimo koliko je različita jedna šljiva od druge. Da sačekamo da nešto sazri. To poslednje mi je posebno zanimljivo.

Mi danas želimo sve i odmah. Želimo voće van njegove sezone. Jagode kada im nije vreme. Želimo da mango bude savršen bez obzira na to koliko je dugo putovao. Želimo da sve bude dostupno tokom cele godine. A priroda ne radi tako. Priroda ima svoj raspored. Ne pita nas kada bismo mi voleli trešnje. One će doći kada dođe njihovo vreme. I otići kada im vreme prođe. Možda nas upravo voće može naučiti nečemu što smo u svakodnevnom životu zaboravili. Da neke stvari ne mogu da se požure. Da ukus dolazi sa zrelošću. Da čekanje nije uvek gubljenje vremena. I da ono što dobijemo van njegovog prirodnog trenutka možda nikada nema isti ukus.

Postoji još nešto što sam primetila. Kada ljudi žele da promene način ishrane, često prvo počnu da razmišljaju o tome čega sve moraju da se odreknu. Nema više ovoga, nema više onoga. Ne smem slatko, ne smem hleb. I vrlo brzo hrana prestane da bude zadovoljstvo i postane još jedan prostor u kojem moramo da budemo dobri. A ja ne volim mnogo reč „ne smem“. Možda zato što mislim da je odnos prema hrani mnogo dublji od spiska zabrana. Jer hrana nije samo gorivo. Ona je i miris i sećanje. Navika, porodica, detinjstvo, praznik, uteha, druženje. Ponekad i način na koji pokazujemo ljubav.

Zato mi se ne dopada ideja da se hrana deli na dobre i loše ljude. Kao da si „dobar“ ako jedeš salatu, a „slab“ ako pojedeš kolač. Čovek nije njegov tanjir. I ne mislim da treba da živimo tako ali mislim da možemo da počnemo da primećujemo razliku između onoga što zaista želimo i onoga što smo naučili da želimo. To nije uvek ista stvar. Ponekad nam se jede nešto slatko. I to je sasvim u redu ali ponekad ne tražimo slatko. Tražimo pauzu, utehu, tražimo nagradu. Tražimo nešto što će na nekoliko minuta promeniti osećaj koji imamo. I onda posegnemo za hranom jer je ona najbliža. To mi je zanimljivo.

Koliko često zapravo jedemo ono što nam treba? A koliko često pokušavamo hranom da rešimo nešto što uopšte nije glad? Ne mislim da na svaku želju za slatkim treba praviti psihološku analizu. Nekada jednostavno želimo čokoladu. I treba je pojesti bez griže savesti ali mislim da je lepo imati izbor. Da možemo da pojedemo nešto slatko zato što nam prija, a ne zato što smo naučili da nas slatko spašava od svakog neprijatnog osećaja. Zato volim voće. Ne zato što mislim da je ono neka savršena hrana. Nije. Niti mislim da jedna jabuka može da popravi sve ono što tokom dana radimo protiv sebe. Voće me podseća na nešto jednostavno. Na to da slatko ne mora uvek da bude napravljeno. Ponekad je već tamo na grani. Čeka svoje vreme. Ima svoju sezonu, svoju boju, miris. Svoju nesavršenost. I baš ta nesavršenost mi je lepa. Jedna jabuka ima fleku. Druga je manja. Treća je kisela. Četvrta je savršeno slatka. Nema dve iste. A mi smo nekako navikli da očekujemo da sve bude savršeno. I od hrane i od tela i od života. Kao da sve mora da izgleda kao sa fotografije.

Voće nas tu ponovo vraća u stvarnost. Kruška može biti kriva. Šljiva može imati ožiljak. Jabuka može biti nepravilnog oblika. A opet, kada je zrela, može biti predivna. Možda bi i prema sebi trebalo da imamo malo više tog strpljenja. Da ne odbacujemo nešto samo zato što nije savršeno. Da ne odbacujemo sebe zato što nismo uvek ono što smo zamislili. Priroda se ne trudi da bude savršena. Ona samo radi ono što zna. Raste, cveta, sazreva, odbacuje. Ponovo počinje i tako u krug. A mi smo joj dodali etikete. Superhrana. Zabranjena hrana. Detoks. Bez šećera, sa šećerom, dobro, loše, dozvoljeno, nedozvoljeno.

Ponekad se pitam da li smo toliko dugo pokušavali da kontrolišemo hranu da smo zaboravili kako izgleda jednostavno uživanje. Zato bih danas volela da napravimo jedan mali eksperiment. Ne dijetu, ne režim, ne pravilo. Samo mali povratak pažnji. Uzmite neko voće. Najbolje ono koje je trenutno u sezoni. Nemojte ga jesti usput. Nemojte uzeti telefon. Pogledajte ga i pomirišite. Dodirnite koru i presecite. Pogledajte šta se nalazi unutra. I onda ga pojedite polako. Bez razmišljanja da li je „dobro“ ili „loše“. Samo probajte da osetite ukus. Možda ćete shvatiti da niste dugo jeli na taj način. Možda ćete se iznenaditi koliko malo zapravo primećujemo kada jedemo automatski. A možda ćete samo pojesti jednu breskvu. I to će biti sasvim dovoljno.

Ne mora svaki mali trenutak da postane velika životna lekcija. Ponekad je breskva samo breskva. I baš u tome je njena lepota. Volim ideju da možemo ponovo da naučimo da prepoznajemo slatko tamo gde ga je priroda već ostavila. Na drvetu, na žbunu, u bašti, u sezoni. U nečemu što nije prošlo kroz deset mašina pre nego što je stiglo do nas. I ne mislim da treba da izbacimo kolače iz života. Naprotiv. Život bi bio prilično tužan kada nikada ne bismo pojeli tortu sa dragim ljudima. Jednostavno možemo da prestanemo da tražimo utehu samo u onome što je upakovano. Možemo da se vratimo jednostavnijim ukusima i jednostavnijim zadovoljstvima. Možemo da uberemo jabuku. Operemo je. Sednemo i pojedemo je. Bez žurbe i fotografisanja. Bez potrebe da od toga napravimo nešto više.

Možda su „slatkiši sa drveća“ oduvek bili tu ali smo mi vremenom zaboravili da ih gledamo. Možda nije loše da se ponekad vratimo stvarima koje nisu morale da budu izmišljene da bi bile dobre. Stvari koje rastu svojim ritmom. Stvari koje ne obećavaju ništa. Stvari koje ne traže našu pažnju. Samo sazru i čekaju. Kao da nam priroda tiho govori: “Ne mora sve što je slatko da bude upakovano”.