Kako masaža utiče na nervni sistem
Postoje trenuci kada telo ne ume da stane i kada spolja sve izgleda mirno dok unutra i dalje postoji kretanje. Sitno, neprimetno, ali stalno, kao da nešto u nama ne dobija signal da je sve u redu. Disanje je plitko, ramena blago podignuta, a vilica stegnuta i kada to ne primećujemo i tada često kažemo: „Pod stresom sam,“ ali telo to ne zove stresom, telo to zove – stanje. Stanje u kojem nervni sistem ne izlazi iz pripravnosti.
Nervni sistem ne vidimo niti ga možemo dodirnuti kao mišić, ne možemo ga čak ni jasno locirati kao bol, ali on je tu u svemu, u svakom pokretu, u svakom dahu, u svakom osećaju sigurnosti ili nesigurnosti, on je taj koji odlučuje: da li ćemo se opustiti ili ostati budni, spremni, zategnuti. Ono što je važno razumeti jeste da on ne reaguje na ono što mi mislimo da se dešava, on reaguje na ono što oseća da je istina.
Mnogi ljudi dolaze na masažu sa željom da se opuste, ali opuštanje nije uvek dostupno. Ne zato što ne žele, već zato što telo ne ume. Nervni sistem je naučio da ostane aktivan. Možda zbog dugotrajnog stresa, možda zbog iskustava, a možda zbog načina života koji ne ostavlja prostor za pauzu. Tada telo funkcioniše u jednom tihom, stalnom „naporu“, čak i kada leži.
U radu, često to osetim već na početku. Ne kroz reči, već kroz dodir. Tkivo koje ne „prima“ odmah, disanje koje ostaje visoko u grudima, telo koje kao da čeka, ali ne veruje potpuno. Tada znam: nije u pitanju samo mišić već je u pitanju nervni sistem.
Masaža nije samo mehanički rad na telu, ona je komunikacija, tiha, ali direktna. Kroz dodir, telo dobija informacije, ne reči niti objašnjenja, već osećaj. Jedno od najvažnijih pitanja koje nervni sistem stalno postavlja jeste: „Da li sam bezbedno?“ Ako je odgovor „da“ počinje promena.
Postoji deo nervnog sistema koji je zadužen za odmor, regeneraciju i opuštanje. To je stanje u kojem telo ne mora da se brani, u kojem može da vari, da obnavlja, da pusti, ali do tog stanja se ne dolazi naredbom. Ne možemo sebi reći: „Opusti se“ i očekivati da telo posluša, telo treba da oseti.
Kada je dodir spor, stabilan i prisutan nervni sistem počinje da menja ritam. Disanje se produbljuje, srčani ritam se smiruje, mišići omekšavaju, ali to nije sve, dešava se i nešto dublje, telo počinje da prepoznaje sigurnost.
Postoji jedan poseban trenutak u tretmanu. Nije uvek odmah, ponekad dođe kasnije, ponekad vrlo suptilno, ali se oseti kao mali talas. Dah koji se produži, težina tela koja se prepusti podlozi mekoća koja se pojavi tamo gde je pre bila napetost, to je trenutak kada nervni sistem kaže: „Sada mogu da pustim.“
U tim trenucima, i ja usporim još više, ne radim više, samo sam tu, jer znam da se tada ne dešava nešto što treba „raditi“, već nešto što treba dozvoliti i često u sebi pomislim: „Evo ga, telo je pronašlo put nazad.“ Bez ovog stanja, telo ne može da se regeneriše. Može da funkcioniše i da izdrži, ali ne može istinski da se oporavi, zato masaža nije luksuz ona je način da telo dobije ono što mu često nedostaje: prostor da se vrati sebi.
Nervni sistem ne reaguje samo na fizičke stvari, reaguje i na emocije. Zadržana tuga, neizražen bes, stalna briga, sve to drži telo u aktivaciji, zato tokom masaže, ponekad dolazi do emocija. To se dešava bez priče i bez razloga koji je odmah jasan. To nije slučajno, to je oslobađanje.
Važno je da kažem nešto jasno: “Nervni sistem ne voli silu, ne reaguje na pritisak niti reaguje na forsiranje, zato masaža koja ide „preko“ tela često ne donosi pravi efekat. Telo se u tim trenutcima ne oseća bezbedno. I ostaje zatvoreno”.
Spor dodir ima moć. Ne zato što je slab, već zato što daje telu vreme, da oseti, obradi i prihvati. U toj sporosti, nervni sistem počinje da veruje.
Možda je telo dugo bilo u napetosti ili je nervni sistem navikao na stres, ali to nije trajno, telo može da nauči drugačije, kroz iskustvo, ponavljanje i bezbedne trenutke.
Efekat masaže ne ostaje samo na stolu, on se prenosi dalje na način na koji hodamo na način na koji dišemo, na način na koji reagujemo. Kao da telo pamti: „Postoji i drugi način.“
Na kraju, sve se vraća na jedno, na odnos koji imamo sa sopstvenim telom. Da li ga slušamo? Da li ga forsiramo? Da li mu verujemo? Masaža može biti početak tog odnosa, a ne kao nešto spolja, već kao podsećanje iznutra.
Nervni sistem ne traži savršenstvo, ne traži ni kontrolu ono traži sigurnost i kada je pronađe telo se menja. Ne menja se naglo niti dramatično, već tiho, kao dah koji postaje dublji, kao mišić koji više ne mora da drži, kao osećaj da smo konačno tu, u svom telu. Možda je to najveći efekat masaže, ne samo opuštanje, već povratak, onaj tihi, ali stvarni povratak sebi.
All rights reserved: Ljiljana Šijan