Kada priroda utiša ono što u nama stalno govori
Postoji jedno mesto na koje odlazim svaki put kada osetim da sam se udaljila od sebe. Ne zato što tamo uvek pronađem odgovor, nego zato što tamo pitanja više ne zvuče tako glasno. To mesto nije posebno, nema luksuznih sadržaja, ne obećava transformaciju i ne nudi recept za sreću. Nekada je to samo šumski put kojim sam prošla mnogo puta, a nekada livada koja miriše drugačije posle kiše, nekada čak i reka koja teče istim ritmom bez obzira na to kakav je moj dan. Svaki put kada odem tamo, imam isti osećaj, kao da sam se vratila nekome koga dugo nisam videla. Sebi, ne onoj sebi koja radi, planira, odgovara na poruke, rešava probleme i razmišlja šta sve još mora da uradi, već onoj koja jednostavno postoji.
Mislim da smo zaboravili koliko je to važno. Naučili su nas kako da budemo uspešni, korisni, vredni i dostupni, naučili su nas da budemo produktivni, ali nas retko ko uči kako da budemo prisutni. Međutim priroda, čini mi se, poznaje samo prisustvo. Drvo ne žuri da poraste, reka ne pokušava da stigne pre sebe, ptice ne pevaju zato što moraju, sunce svakog jutra izlazi bez potrebe da se nekome dokaže. Sve postoji u svom ritmu samo je čovek odlučio da će živeti drugačije. Ponekad pomislim da nije problem u tome što živimo u gradovima, problem nastaje kada zaboravimo da smo i sami deo prirode.
Naše telo nije nastalo od betona, nije napravljeno od ekrana, nije stvoreno da po ceo dan sluša buku automobila, zvuk obaveštenja i svetlost koja nikada ne prestaje. Naše telo pamti nešto mnogo starije ono pamti smenu dana i noći, pamti miris zemlje posle kiše pamti vetar, pamti sunce na koži, pamti vodu, možda upravo zato u prirodi tako lako odahnemo. Ne zato što se tamo nešto čudesno dogodi nego zato što telo konačno prepozna prostor koji mu je poznat.
Često čujem kako ljudi kažu da im je potreban odmor, a kada ih pitam kako izgleda taj odmor, shvatim da mnogi zapravo misle na bekstvo, još jedan hotel, još jedan grad, još jednu listu mesta koja treba obići, fotografije, sadržaji, utisci, kao da smo čak i od odmora napravili obavezu. Priroda ne traži ništa od nas ne pita nas čime se bavimo, koliko zarađujemo, koliko godina imamo ili kako izgledamo. Ne zanima je čak ni koliko smo uspešni, ona nas prihvata potpuno ravnodušno i možda upravo zato pored nje prvi put posle dugo vremena možemo da budemo ono što jesmo, bez uloge, maske ili potrebe da ostavimo utisak.
Kada sam bila mlađa, mislila sam da u prirodu odlazim da pobegnem od ljudi. Danas znam da nisam bežala od ljudi već sam se sklanjala od buke koju sam nosila u sebi. Tek kada sednem negde gde se čuje samo vetar, shvatim koliko je moj unutrašnji svet bio glasan. Koliko misli stalno pričaju i koliko planova pravim zatim koliko razgovora vodim u svojoj glavi i koliko puta unapred živim nešto što se možda nikada neće dogoditi i onda se dogodi nešto veoma zanimljivo, posle nekog vremena više ne čujem sebe, počnem da čujem prirodu, a zajedno sa njom, polako počnem da čujem i ono što je u meni zaista važno.
Postoji jedno staro verovanje koje mi je oduvek bilo lepo. Kaže da čovek nije odvojen od četiri elementa, već da ih nosi u sebi. Zemlja nas drži, voda nas uči da tečemo, vatra nas pokreće, a vazduh nas povezuje sa dahom. Ne znam da li je to istina u onom smislu u kojem danas tražimo dokaze, ali znam da svaki put kada dugo ne provedem vreme u prirodi, osećam kao da sam izgubila kontakt sa nečim veoma važnim, kao da sam zaboravila jezik koji moje telo odlično razume. To je upravo jedan od razloga zašto toliko volim svoj posao. Masaža me je naučila da telo nikada nije protiv nas ono samo pokušava da nas vrati tamo gde smo se izgubili. Nekada to radi kroz umor, nekada pak kroz napetost, nekada kroz bol, a nekada samo kroz neobjašnjivu želju da izađemo napolje i hodamo bez cilja. Nekada mislim da telo tada ne traži šetnju možda samo traži povratak nečemu što je oduvek poznavalo. Imajući tu misao rekla bih da je priroda, više nego bilo koje drugo mesto, jedini prostor u kojem naše telo ne mora da se prilagođava niti da ubrzava, ne mora da glumi i da se dokazuje može jednostavno da bude. Svaki put kada to dozvolim sebi, imam isti osećaj, kao da sam skinula odeću koju nisam ni znala da nosim, kao da sam prestala da budem sve ono što svet očekuje od mene i ponovo postala samo čovek koji diše, hoda, sluša i oseća.
Tek tada shvatim koliko smo se udaljili od nečega što nam je oduvek pripadalo. Možda zato što smo poverovali da je priroda mesto na koje odlazimo, a zaboravili smo da smo iz nje potekli.
Mislim da je povratak prirodi zapravo povratak jednom jeziku koji smo nekada davno znali.
All rights reserved: Ljiljana Šijan