Energija u koju verujemo i energija o kojoj govorimo

Postoji jedna reč koju danas čujemo gotovo svuda. Energija.

U razgovorima o lepoti, wellnessu, masaži, ličnom razvoju, duhovnosti. Govorimo o dobroj energiji, lošoj energiji, energetskoj zaštiti, energetskom čišćenju. Postoje energetski tretmani, energetske masaže, Reiki, rad sa čakrama, kristalima, prostorom i različitim oblicima energetskih praksi. A onda se ista ta reč pojavljuje i u reklamama. Energetski ritual. Energetska nega. Energetsko podmlađivanje. Energetski tretman. Kao da je energija postala još jedan sastojak koji možemo dodati u proizvod, tretman ili uslugu. I ponekad se zapitam gde se tu završava stvarno iskustvo, a gde počinje marketing. Ne pitam to kao neko ko je izvan svega toga. Naprotiv. Energija je deo mog ličnog iskustva i mog rada. Bavim se Reiki radom, radim sa ljudima kroz dodir i godinama posmatram kako telo reaguje na različite vrste prisustva, dodira i odnosa. Zato mi je ova tema bliska. I možda baš zato ne osećam potrebu da je branim. Ne mislim da moram bilo koga da ubeđujem da energija postoji. Ne mislim ni da neko mora da veruje u ono u šta ja verujem. Ali mislim da je zanimljivo kako svi koristimo tu reč, a često pod njom podrazumevamo potpuno različite stvari.

Za nekoga je energija nešto duhovno. Za nekoga je to životna snaga. Za nekoga je način na koji se oseća u prisustvu određene osobe. Za nekoga je samo metafora. A neko će reći da u energiju uopšte ne veruje. I sve to može da postoji istovremeno. Jer ako malo bolje razmislimo, teško je reći da nemamo nikakvo iskustvo koje bismo mogli povezati sa tom rečju. Svi smo bar jednom ušli u prostoriju i odmah osetili da nešto nije u redu. Neko nas je možda pogledao na određeni način. Niko ništa nije rekao. Ništa se konkretno nije dogodilo. A ipak smo osetili nelagodu. Isto tako, postoje ljudi pored kojih nam je jednostavno prijatno. Možda ih prvi put vidimo. Ne znamo ništa o njima. A ipak se nekako opustimo. Neko nas zagrli i osetimo da nam je lakše. Neko drugi nas dodirne i naše telo se nesvesno povuče. Posle jednog razgovora osećamo se kao da smo dobili novu snagu. Posle drugog kao da smo potpuno ispražnjeni. Da li je to energija? Možda jeste. Možda je to način na koji naš nervni sistem registruje ono što ne primećujemo svesno. Možda su u pitanju ton glasa, izraz lica, govor tela, miris, sećanja i iskustva koja nosimo. Možda je sve to zajedno. Ne znam. I baš mi se dopada što ne moram da znam. Ne moram svemu odmah dati konačno objašnjenje da bih priznala da sam nešto doživela.

Mislim da smo danas pomalo izgubili tu sposobnost. Kao da za sve moramo odmah da odlučimo. Ili verujem. Ili ne verujem. Ili je naučno. Ili nije. Ili je stvarno. Ili je prevara. A možda neke stvari možemo jednostavno ostaviti otvorene. Mogu da kažem da verujem u Reiki, jer je deo mog iskustva. Ali ne moram zbog toga da tvrdim da svi moraju da veruju u isto.Mogu da kažem da osećam razliku u radu sa ljudima. Da osećam kada je neko napet, kada je prisutan, kada se opire, kada se polako opušta.

I možda je upravo ta neizvesnost ono što je najzanimljivije. Jer čovek nije samo telo koje možemo posmatrati spolja. Nije ni samo um. Nije ni samo emocija. Mi smo sve to zajedno. I između nas se neprestano nešto događa. Kada radim masažu, znam da ne dodirujem samo mišić. Dodirujem čoveka. A čovek na dodir ne reaguje samo fizički. Neko će se opustiti. Neko će zaplakati. Neko će prvi put tog dana duboko udahnuti. Neko će tokom tretmana shvatiti koliko je umoran. Neko će tek tada primetiti koliko dugo nosi napetost u ramenima. Da li je sve to energija? Ne znam da li moramo da odlučimo. Ali znam da se nešto događa. I to nešto ne bih volela da izgubimo samo zato što ne možemo da ga objasnimo jednom rečenicom onima koji su skeptični.

Možda je upravo zato reč „energija“ postala toliko privlačna beauty i wellness industriji. Ona obuhvata mnogo toga. Može da označi osećaj. Može da označi iskustvo. Može da označi nešto duhovno. Može da označi ono što ne umemo da objasnimo. A sve što je ljudima važno, pre ili kasnije postane i deo tržišta. Tako je energija dobila svoje mesto u reklamama, opisima tretmana i različitim ritualima. I sama reč počela je da zvuči luksuzno. Kao obećanje da ćemo posle određenog tretmana biti lakši, mirniji, čistiji, obnovljeni. I tu nemam problem sa tim da se energija spominje. Problem nastaje samo onda kada prestanemo da razmišljamo šta ta reč za nas zapravo znači. Kada postane samo još jedna lepa reč koju dodajemo svemu što želimo da prodamo. Tada možemo doći do pomalo čudne situacije. Čovek kaže da ne veruje u energiju. A onda kaže: „Ova osoba mi nikako ne prija.“ „Ne znam zašto, ali pored nje se osećam loše.“ „Ovaj prostor mi je težak.“ „Sa ovom osobom mogu da budem ono što jesam.“ „Posle ovog razgovora sam potpuno iscrpljen.“ Možda ne zovemo to energijom. Možda koristimo neke druge reči. Ali iskustvo je tu. Isto tako, neko može da kaže da ne veruje u Reiki. I to je potpuno u redu. Ali možda će tokom tretmana prvi put posle dugo vremena osetiti duboku tišinu u sebi. Možda neće znati da objasni šta se dogodilo. I ne mora. Ne moramo od svakog iskustva praviti dokaz. Ali ne moramo ga ni odbaciti samo zato što nemamo pravi naziv za njega. Mislim da je tu granica između vere i iskustva. Vera može da nam da objašnjenje. Iskustvo nam daje ono što smo zaista doživeli. I možda je važno da ih ne mešamo.

Ako neko veruje u Reiki, ne znači da mora da ubeđuje drugoga da je Reiki jedina istina. Ako neko ne veruje, ne znači da mora da ismeva iskustvo osobe koja veruje. Možemo jednostavno da ostavimo prostor jedni drugima. To mi je posebno važno kada govorimo o energetskim tretmanima. Jer iza svakog tretmana postoji čovek. A čovek je mnogo složeniji od opisa koji stoji na cenovniku. Neko dolazi na Reiki jer veruje u energiju. Neko dolazi jer je očajan i traži bilo kakvu nadu. Neko dolazi iz radoznalosti. Neko dolazi jer mu je neko preporučio. Neko možda ne veruje ni u šta od toga, ali mu prija vreme koje provede u miru. I možda je sve to u redu. Ne moramo svi doći sa istog mesta. Ali mislim da je važno da budemo iskreni prema onome što nudimo. Ako govorimo o energiji, trebalo bi da znamo šta ona nama znači.

Ako radimo energetski tretman, trebalo bi da imamo poštovanje prema toj praksi. Ako koristimo reč energija samo zato što lepo zvuči i privlači pažnju, možda je vredno zastati i razmisliti da li smo joj time oduzeli nešto važno. Jer energija nije samo naziv tretmana. Ako verujemo da postoji, onda postoji i u nama. U načinu na koji razgovaramo. U načinu na koji dodirujemo druge. U načinu na koji ulazimo u nečiji prostor. U načinu na koji odlazimo. U tome kako se ponašamo kada niko ne gleda. Možda je zato ponekad čudno koliko ljudi govore o zaštiti od tuđe energije, a malo razmišljaju o tome kakvu energiju sami ostavljaju iza sebe. Ne mislim to kao kritiku. Više kao pitanje. Kakva sam ja kada sam umorna? Kakva sam kada sam povređena? Kako se ljudi osećaju posle razgovora sa mnom? Da li pored mene mogu da se opuste? Da li osećaju da mogu da budu ono što jesu? To su pitanja koja su mi možda važnija od bilo koje etikete. Jer možemo govoriti o energiji koliko god želimo. Možemo je meriti, opisivati, objašnjavati ili joj ne verovati. Ali na kraju dana, svako od nas ostavlja neki trag u svetu oko sebe. Nekada kroz reči. Nekada kroz dodir. Nekada samo kroz prisustvo. I možda je upravo to ono što svi, na neki svoj način, osećamo.

Nešto se događa između ljudi. Nešto što ne možemo uvek da objasnimo. Nešto što nas nekada privuče, nekada udalji, nekada umiri, a nekada iscrpi. Možda je to energija. Možda je to naš nervni sistem. Možda intuicija. Možda iskustvo. A možda je granica između svega toga mnogo tanja nego što mislimo. Zato ne bih volela da energija ostane samo još jedna reč iz sveta wellnessa. Previše je velika za to. Previše je prisutna u našem iskustvu da bi bila samo marketinški dodatak. I možda ne moramo svi da verujemo u istu stvar. Možda je dovoljno da budemo malo pažljiviji prema onome što osećamo. Da ne odbacimo odmah ono što ne razumemo. Ali ni da slepo prihvatimo ono što nam je neko upakovao i prodao. Da ostavimo prostor za iskustvo. Za pitanje. Za sumnju. Za veru. Za ono što još ne umemo da objasnimo. Jer možda nije najvažnije pitanje da li verujemo u energiju. Možda je važnije da se zapitamo šta osećamo kada smo sa nekim. Šta osećamo kada uđemo u neki prostor. Šta osećamo kada nas neko dodirne. Šta osećamo kada ostanemo sami. I možda ćemo tada shvatiti da, bez obzira na to kako je nazivamo, energija nije nešto što se nalazi samo u tretmanu, ritualu ili reklami. Ona je već tu. U nama. Između nas. I svuda oko nas. Možda je samo pitanje koliko smo još uvek spremni da je primetimo.