Masaža glave

Zašto su masaža lica i glave najbolja antistres terapija?
Postoji trenutak koji često vidim u svom radu. Klijent leži, telo je već malo omekšalo, ramena su se spustila, dah je postao dublji, ali čelo je i dalje blago zategnuto, vilica drži, misli ne popuštaju tako lako i onda stavim dlanove na teme. Ne radim ništa posebno, samo stojim tu, držim i tada se desi prvi pravi izdah. U tom izdahu čujem ono što telo nije moglo da kaže dok smo radili leđa, vrat ili stopala. Čujem umor, kontrolu, napor da se sve drži pod koncem.

I da, on je tu, ali stres pre svega počinje u glavi. Počinje u mislima koje se vrte, u rečenicama koje ponavljamo, u scenarijima koje zamišljamo unapred. Naše lice je produžetak tog unutrašnjeg dijaloga. Obrve se skupljaju kada brinemo, vilica se steže kada ćutimo ono što bismo rekli, usne se zatežu kada pokušavamo da ostanemo sabrani, glava postaje centar napetosti i tu je razlika. Kada radimo telo mi oslobađamo posledicu. Kada radimo lice i glavu mi dodirujemo izvor.

Postoji nešto izuzetno ranjivo u dozvoljavanju da vam neko dotakne lice. To je naš identitet, naša maska, naše „kako izgledam svetu“. Kada neko dozvoli rad na glavi i licu, on zapravo dozvoljava da se spusti zaštita. U tom trenutku telo više ne pokušava da impresionira, da kontroliše, da izdrži. Ono prelazi u stanje poverenja, a poverenje je suprotnost stresu. Masaža lica i glave nije agresivna. Ne zahteva jak pritisak, ne traži „razbijanje“ čvorova, ona traži sporost. Kada dlanovi miruju na temenu, kada se kosa lagano razdvaja, kada prsti klize preko čela, mozak dobija signal koji je jednostavan i dubok. Bezbedno je.
U tom trenutku aktivira se deo nervnog sistema zadužen za oporavak. Dah se produbljuje, srce usporava, misli gube intenzitet. Ne zato što ih teramo da nestanu, nego zato što više nisu potrebne.

U svom radu često primećujem koliko ljudi nose stres u vilici. Tu se zadržavaju reči koje nismo rekli. Tu stoji napor da budemo jaki. Tu je kontrola.
Kada radim vilicu, često se desi nešto suptilno. Dah zastane na trenutak,a zatim krene dublje. Kao da telo konačno odustaje od držanja. Masaža vilice i slepoočnica deluje direktno na centar napetosti. Kada vilica omekša, omekšaju i misli.

Teme je prostor koji retko dodirujemo sa pažnjom. Češljamo kosu, peremo je ali retko svesno dodirujemo teme.A upravo tu se nalazi fina mreža nervnih završetaka koja je u stalnoj komunikaciji sa mozgom. Lagani, ritmični pokreti na temenu imaju snažan regulacioni efekat. To je dodir koji ne stimuliše, već smiruje. Kada radim na temenu, ne žurim i ne pravim brze pokrete. Zadržavam se, ponavljam iste male kružne pokrete dok ne osetim da se pod mojim prstima nešto promenilo. To nije spektakularna promena, to je tiho omekšavanje i upravo u toj tišini stres gubi snagu.

Čelo je mapa našeg mentalnog napora. Koliko puta dnevno ga nesvesno stegnemo?Koliko puta pokušavamo da „razmišljamo više“ kako bismo rešili nešto što zapravo zahteva mir? Lagano klizanje prstiju od sredine čela ka slepoočnicama ima simboliku otpuštanja kontrole, ali nije to samo simbolika, to je fiziološka poruka. Mišići čela su povezani sa našim emocionalnim izrazom. Kada ih opustimo, šaljemo signal mozgu da opasnost nije prisutna.
Telo reaguje pre nego što um shvati. Zato masaža lica deluje brže nego što očekujemo.

Efekat je često dublji nego kod masaže tela zato što je glava centar. U njoj se donose odluke, stvaraju se scenariji. U njoj se planira, brine, analizira. Kada radimo leđa, mi umirujemo posledicu preopterećenosti. Kada radimo glavu, mi smirujemo komandni centar. Mnogi klijenti mi kažu da se posle masaže lica osećaju „praznije“. Ali to nije praznina u lošem smislu, to je prostor.
Prostor između misli, prostor u kojem se ne mora reagovati odmah i taj prostor je najveći antistres alat koji imamo.

Lice je deo tela koji je stalno izložen. Ono komunicira i pokazuje emocije, drži osmeh kada bismo možda plakali. Kada neko dotakne lice sa pažnjom, bez zahteva, bez procene, bez očekivanja – dešava se nešto duboko. Vraćamo se u telo i više nismo samo um koji razmišlja.
Postajemo telo koje oseća. To je ogroman pomak jer stres je često rezultat previše razmišljanja, a premalo osećanja. Masaža lica i glave vraća ravnotežu.

U mom radu masaža lica i glave nikada ne počinje naglo. Uvek postoji trenutak mirovanja. Dlanovi na temenu, tišina, taj trenutak je možda najvažniji deo tretmana. Tu telo dobija poruku da ne mora ništa da radi. Ne mora da se trudi. Ne mora da izdrži i tek tada počinje pravi rad.
Ritual daje strukturu sigurnosti. Kada telo zna šta sledi, ono se opušta brže.

Jedna od stvari koje primećujem jeste da efekat masaže lica i glave traje duže. Ljudi mi kažu da su danima mirniji da lakše zaspu da manje reaguju impulsivno. Zašto?Jer nismo radili samo mišiće, radili smo način na koji telo reaguje na stres. Kada jednom osetite kako izgleda čelo bez napetosti, vilica bez stezanja i teme bez pritiska – telo to pamti. Sledeći put kada se stres pojavi, postoji iskustvo mira na koje se može vratiti. To je prava terapija, ne trenutna relaksacija, nego učenje tela kako izgleda regulacija.

Masaža lica i glave zahteva poverenje. Nije svako spreman odmah da dozvoli rad na tom delu tela i to je u redu, ali kada se desi, to je uvek poseban trenutak, to je trenutak kada klijent više ne dolazi samo po uslugu dolazi po iskustvo sigurnosti i u toj sigurnosti stres nema gde da ostane.

Verujem da masaža lica i glave nije luksuz. Ona je potreba savremenog čoveka. Živimo u vremenu koje zahteva stalnu budnost, stalno razmišljanje, stalnu reakciju, zato nam je potrebna terapija koja direktno smiruje centar tog napora. Ne kroz forsiranje, ne kroz intenzitet.
Nego kroz spor, pažljiv dodir. Kada dlanovi miruju na temenu, kada vilica omekša, kada čelo postane glatko bez napora telo ulazi u stanje koje retko doživljavamo tokom danan, stanje u kojem ništa ne moramo i možda je upravo to najbolja definicija antistresa. Ne bekstvo od obaveza, ne izbegavanje realnosti. Nego trenutak u kojem smo bezbedni u sopstvenoj glavi.
A kada je glava mirna – telo je već na putu ka ravnoteži.