Dodir koji leči i dodir koji je samo tehnika
Danas postoji mnogo tehnika, mnogo edukacija, mnogo različitih pristupa, pokreta i metoda rada sa telom i sve to jeste važno, znanje je važno, razumevanje tela je važno, iskustvo terapeuta je važno, ali postoji nešto što nijedna tehnika sama po sebi ne može da zameni a to je prisustvo.
Prisustvo je važno jer telo ne reaguje samo na pokret ruke već telo oseća energiju, pažnju i nameru sa kojom je dodirnuto, a upravo tu nastaje ogromna razlika između dodira koji samo prolazi preko tela i dodira koji čovek zaista oseti duboko u sebi.
Mnogo ljudi dolazi na masažu misleći da im je potreban samo fizički oporavak, ali često telo traži mnogo više od toga ono traži sigurnost, mir, osećaj da više ne mora da bude u grču i zato se nekada desi da čovek izađe sa tretmana i kaže:
„Ne znam šta se dogodilo, ali osećam se drugačije.“
Nije uvek u pitanju samo tehnika već način na koji je telo bilo dočekano. Da li je neko zaista bio prisutan, da li je telo bilo slušano ili samo „odrađeno“. Verujte da telo veoma jasno oseća razliku.
Masaža može biti tehnički savršena, a da čovek ipak ne oseti pravi kontakt. Pokreti mogu biti tačni, pritisak dobar, tehnika precizna, ali ako terapeut nije prisutan, telo to prepoznaje. Dodir tada ostaje samo mehanički pokret bez dubine, bez osećaja povezanosti, bez prostora da nervni sistem zaista otpusti. Mnogi ljudi danas žive toliko dugo bez pravog prisutnog dodira da telo gotovo odmah prepozna kada ga neko dodiruje samo rukama a kada celim prisustvom.
Šta je zapravo dodir koji leči? To nije samo tehnika nije ni način na koji pristupamo čoveku, to je trenutak kada terapeut ne pokušava samo da „uradi tretman“, već da zaista oslušne telo ispred sebe. Takav dodir ne forsira i ne napada telo, niti radi protiv njega, on sluša, prati disanje, napetost, ritam tela i upravo tada nervni sistem počinje da oseća sigurnost, a telo tek u osećaju sigurnosti može istinski da se opusti.
Mnogo ljudi danas živi u stalnoj unutrašnjoj napetosti. Telo je naviklo da bude na oprezu. Ramena stegnuta, vilica tvrda, dah plići upravo tada i zbog toga masaža nije samo rad sa mišićima, to je komunikacija sa nervnim sistemom. Kada je dodir grub, brz ili odsutan, telo ostaje u odbrani, ali kada je dodir miran, svestan i prisutan, organizam počinje polako da spušta gard. Tada se disanje produbljuje, mišići omekšavaju, a telo prvi put posle dugo vremena oseća da ne mora da se brani i upravo u tom trenutku počinje pravi proces opuštanja.
Ljudi često zaborave tehniku, ali ne zaboravljaju kako su se osećali. Telo pamti način nakoji je dodirnuto i to veoma dugo pamti. Da li je bilo viđeno, slušano, da li je neko radio sa pažnjom ili mehanički. Zato pravi terapeutski rad nikada nije samo niz pokreta to je odnos ili može se reći energetski prostor u kome telo dobija dozvolu da otpusti ono što dugo drži.
Mnogo terapeuta danas zna mnogo tehnika, ali malo njih zaista zna kako da bude potpuno prisutno jer prisustvo se ne uči samo kroz edukacije ono dolazi iz rada na sebi, iz sposobnosti da usporimo, slušamo, ne radimo telo „na silu“. Kada terapeut radi samo iz glave i tehnike, tretman često postaje rutina. Telo oseća kada neko radi iz mira, a kada iz unutrašnje napetosti i upravo zato dva terapeuta mogu raditi istu tehniku, a iskustvo osobe bude potpuno drugačije.
Telo ne nosi samo fizičku napetost. U njemu često ostaju stres, umor, potisnute emocije, osećaj preopterećenosti. Zato se nekada tokom tretmana ne opušta samo mišić, nekada telo počinje da pušta mnogo dublje stvari kao što su uzdah, suze, pa čak i dubok osećaj mira. To nisu „slučajne reakcije“, to je nervni sistem koji konačno dobija prostor da otpusti ono što dugo drži.
Pravi dodir ne stvara zavisnost, on vraća čoveka kontaktu sa sopstvenim telom i podseća ga kako izgleda kada dah nije stegnut, kada ramena nisu stalno podignuta, kada telo ne mora stalno da izdržava sve i možda upravo zato ljudi nekada posle tretmana ne osećaju samo opuštenost već osećaj da su se na trenutak vratili sebi.
Ljudi često misle da je najvažnije „šta“ terapeut radi međutim veoma često je važnije „kako“, sa koliko prisustva, mira i pažnje, jer dodir prenosi mnogo više od tehnike. Dodir prenosi stanje osobe koja dodiruje i zato terapeut koji je stalno u žurbi, napetosti ili odsutnosti često nesvesno prenosi tu energiju kroz rad dok prisutan i smiren dodir pomaže telu da se oseća sigurno.
Možda upravo zato najdublji tretmani nisu uvek oni najkomplikovaniji. Nekada čovek najviše oseti jednostavan, svestan i prisutan dodir, onaj koji ne pokušava da „popravi“ telo na silu, već da ga čuje. Telo ne traži savršenstvo ono traži osećaj sigurnosti, pažnje i prisutnosti, a kada to dobije, počinje polako da pušta sve ono što je dugo držalo u sebi. Možda upravo tada dodir prestaje da bude samo tehnika i postaje nešto mnogo dublje.
All rights reserved: Ljiljana Šijan